Небојша Глоговац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Небојша Глоговац
Nebojša Glogovac.jpeg
Небојша Глоговац у Библиотеци града Београда на прослави Светског дана књиге 23. априла 2014. године.
Пуно име Небојша Глоговац
Надимци Глоги, Лобања[1]
Датум рођења (1969-08-30)30. август 1969.
Место рођења Требиње
 СФР Југославија
Датум смрти 9. фебруар 2018.(2018-02-09) (48 год.)
Место смрти Београд
 Србија
Религија Православац
Супружник Мина Глоговац (1997—2014)
Партнер Милица Шћепановић (2016—2018)
Деца Гаврило, Милош и Сунчица
Родитељи Милован и Милена Глоговац
Активни период 1987—2018.
Образовање Факултет драмских уметности Универзитета уметности у Београду
Занимање глумац
Битна улога Убиство с предумишљајем - Богдан Билогорац
До коске - Симке
Небеска удица - Каја
Клопка - Младен
Жена са сломљеним носем - Гаврило
За краља и отаџбину - Драгољуб Михаиловић
Устав Републике Хрватске - Вјеко Краљ
IMDb веза

Небојша Глоговац (Требиње, 30. август 1969Београд, 9. фебруар 2018) био је српски филмски, телевизијски и позоришни глумац.[2]

Током студирања добио је стипендију од Југословенског драмског позоришта, а своју глумачку каријеру започео је улогом у представи Велика пљачка, у режији Дејана Мијача. Прву ТВ улогу остварује 1987. године, када се појавио у неколико епизода серије Бољи живот. Глоговац се на филму први пут појавио 1993. године у драми Рај, Петра Зеца, где је био један од главних глумаца. Након што је скренуо пажњу на свој таленат, добио је улогу у филму редитеља Горчина СтојановићаУбиство с предумишљајем“ (1995).

Неке од улога по којим ће остати упамћен су у остварењима Буре барута, Небеска удица, Муње, Кад порастем бићу Кенгур, Клопка, Хадерсфилд, Бранио сам Младу Босну, Кругови и многа друга. Вишеструко је награђиван за улоге у позоришту и на филму, издвајају се Стеријина награда, Цар Константин у Нишу и Златна арена у Пули за најбољу мушку улогу.

Преминуо је после кратке и тешке болести, у Клиничком центру Србије у Београду 9. фебруара 2018. године.

Биографија[уреди]

Небојша Глоговац је рођен 30. августа, 1969. у Требињу у СР Босни и Херцеговини, у породици свештеника Милована из Драмишева и кројачице Милене Глоговац из Невесиња. Породица се из Требиња преселила у Опово, потом у Панчево, где је Небојшин отац постао прота, 1977. године. Глоговац је имао малу улогу школског друга Слободана Попадића у тада врло популарној серији „Бољи живот“ (1987). Након што је завршио основну школу и Гимназију Урош Предић у Панчеву, уписао је студије психологије на Филозофском факултету у Београду. Након две године студија се предомислио и 1990. године је уписао глуму на београдском Факултету драмских уметности у класи професора Владимира Јевтовића. Заједно са њим су студирали Наташа Нинковић, Војин Ћетковић и Сергеј Трифуновић.[3]
Као дечак био је члан Дечијег омладинског драмског студија Радио Београда пуних шест година. Током студирања психологије на Филозофском факултету у Београду радио је у Аматерском позоришту Панчева.[4]
Поред тога што се бавио глумом, био је страствени љубитељ бекгемона и моториста.[5] Навијао је за Црвену звезду и био је кандидат за члана Скупштине ФК Црвена звезда на првим непосредним изборима 2012. године.[6] Заједно са колегом Гораном Шушљиком основао је филмску продукцијску кућу Eye to Eye Продукција чији првенац је био филм Хадерсфилд.
Глумио је у великом броју хуманитарних представа за децу, донирао новац за обнову цркви и више пута помагао новчано своје колеге са глумачке сцене.[7] Године 2009. појавио се у рекламном спорту, у оквиру кампање која је промовише борбу против рака дојке. Наредне године ошишао је прамен косе као знак подршке деци оболелој од рака и њиховим родитељима, у оквиру акције Прамен наде.[8]
Преминуо је 9. фебруара 2018. године у Београду, након краће болести.[2][9][10][11]
Градска управа Панчева донела је 14. фебруара 2018. године одлуку да Културни центар Панчева носи име Центар за културу Небојша Глоговац, у знак сећања на глумца, који је одрастао у овом граду[12].

Породица[уреди]

У периоду од 19972014. године био је ожењен Мином Глоговац, сликарком и доцентом на предмету Сликарске технике на Факултету примењених уметности у Београду. Мина и Небојша венчали су се 30. августа 1997. године на његов 28. рођендан.[8]. Из брака са њом има двоје деце, Гаврила рођеног 1999. године и Милоша рођеног 2001. године. Две године након развода Глоговац је добио треће дете, ћерку Сунчицу, са партнерком Милицом Шћепановић јога инструкторком и бившом новинарком, а живели су на Дорћолу.[13][14]
Његов венчани кум и кум деце из брака са Мином Глоговац је Војин Ћетковић.[15]

Глумачка каријера[уреди]

1987—2000.[уреди]

Током студирања добио је стипендију од Југословенског драмског позоришта, а своју глумачку каријеру започео је у улогом у представи Велика пљачка, у режији Дејана Мијача. Након тога уследиле су улоге у представама Лажни цар Шћепан Мали, Троил и Кресида, Рођаци из најбољих дана, Парабелум и многе друге.[3]
Прву ТВ улогу остварује 1987. године, када се појавио у неколико епизода серије Бољи живот, где је имао малу улогу школског друга Слободана Попадића. Глоговац се на филму први пут појавио 1993. године у драми Рај, Петра Зеца, где је био један од главних глумаца, у улози Биримића, пријатеља Милоша Црњанског, којег је тумачио Тихомир Станић.
Године 1994. добио је улогу Фадила, војника ЈНА, у ратној драми Боре ДрашковићаВуковар, једна прича“.
Након што је скренуо пажњу на свој таленат, добио је улогу у филму редитеља Горчина СтојановићаУбиство с предумишљајем“ (1995), у ком је тумачио лик Богдана, рањеног на ратишту у Босни, који са нестрпљењем чека опоравак како би се вратио назад. За ову улогу добио је награду за најбољу мушку улогу Цар Константин на Филмском фестивалу у Нишу.
Године 1996. добио је Награду "Ардалион" за улогу Владимира у представи У потпалубљу.[13]
Значајну улогу у својој каријери одиграо је и 1997. године у акционој драми До коске, режисера Слободана Скерлића. У овом филму, Глоговац је добио улогу Симкета, младог криминалца.
Уследила је улога у ТВ филму Покондирена тиква 1997. године, у режији Петра Зеца, где је Глоговац тумачио лик Јована.
Године 1998. заиграо је у ТВ серији "Породично благо" (19982002) у улози Златка Гавриловића, након које је стекао велику популарност. У кратком филму Хотел Београд из 1998. године тумачио је лик Игора, а након тога заиграо и у филму Буре барута, редитеља Горана Паскаљевића. Исте године играо је у једној од главних улога у филму Спаситељ, где је тумачио брата од Вере, силоване Српкиње која је рат провела у заробљеничком кампу. Уследила је улога главног лика, Марка у филму Рањена земља, чија радња се одвија у једном београдском склоништу током НАТО бомбардовања СРЈ.
Године 2000. заиграо је у филму Небеска удица, где је Глоговац имао главну улогу и маестрално одглумио лик Каје, младог и перспективног кошаркаша. На филмском фестивалу у Берлину, где је филм Небеска удица учествовала у главном програму, критичари су хвалили глуму Глоговца и поредили га са Џорџ Клунијем.[16]

2001—2010.[уреди]

Почетком 2001. године Глоговац добио је улогу у филму Муње!, где је тумачио улогу подмитљивог полицајца, који је склон лаким дрогама. Наредне године глуми у филмовима Класа 2002 као Небојша, хорору Т.Т. Синдром где тумачи улогу Вакија и у филму Држава мртвих, режисера Живојина Павловића и Динка Туцаковића, где Глоговац тумачи лик Горазда Крањца.
Године 2004. у улози таксисте Живца глуми у филму Радивоја Андрића, Кад порастем бићу Кенгур, филму који је освојио награду Пропелер Мотовуна на Мотовунском филмском фестивалу у конкуренцији „Од А до А“ (награда за најбољи филм у региону од Аустрије до Албаније) и Награду за најбољи сценарио на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи 2004. године.[17]
Наредних година глумио је у ТВ серијама Лифт (2002) као официр Првослав Гајин и у серији Кошаркаши, где је тумачио улогу тренера Жарета.
Године 2005. у улози таште глумио је у кратком филму Свадба, а наредне 2006. године у улози доктора Мила Петровића, у филму Оптимисти, редитеља Горана Паскаљевића.
У криминалном трилеру Клопка (2007), Глоговац је добио главну улогу, Младена, грађевинског инжењера, који на све начине покушава да заради новац, да би излечио свог тешко болесног сина. Филм је 2007. године добио награду за најбољи сценарио на Фестивалу филмског сценарија, награде на фестивалима у Минску, Милану и Лијежу, а Глоговац награду за најбољу мушку улогу у филму.[18]
У филмској драми, Хадерсфилд тумачио је улогу Ивана, бившег џудисте, који је прошао кроз серију психотичних епизода и лечења у менталним институцијама, пре него што се коначно крстио у Православној цркви. Поред тога што је имао једну од главних улога у овом филму, Глоговац је био и продуцент филма. За ову улогу, добио је Статуету "Слобода" за најбољу мушку улогу у филму у Сопоту и Гранд при „Наиса“, награду публике у Нишу, 2007. године. За улогу Ивана у позоришној представи Хадерсфилд, добио је Гран при за најбољу мушку улогу у Брчком, Награду Милош Жутић од стране Удружења ликовних уметника Србије, Статуету "Давид Штрбац" у Бања Луци и Награду Зоран Радмиловић, најбољем глумцу Фестивала за улогу Ивана, у Зајечару.
Године 2008. у популарној ТВ серији Вратиће се роде појављује се у четири епизоде, у улози Бориног и Периног оца, а неколико месеци касније и у серији Мој ујак, као ујак у 13 епизода. Исте, 2008. године глумио је и у серији Мој рођак са села у улози оца Милутина, у 15 епизода.
У првом српском дугометражном анимираном филму Технотајз: Едит и ја (2008) Глоговац је позајмио глас лику Едију.[19][20]
Године 2009. глумио је Бору у хрватском филму Кењац, а наредне 2010. године добио главну улогу у филму Жена са сломљеним носем, где је тумачио лик Гаврила Буколе, избеглице из Босне и Херцеговине, који ради као таксиста у Београду. За ову улогу, Глоговац је добио награду за најбољу мушку улогу на Филмском фестивалу „Cinema city“ у Новом Саду 10. јуна 2010. године и 2017. године, главну фестивалску награду Гранд при „Наиса“, на Фестивалу глумачки остварења филсмких сусрета у Нишу.[21]
Након низа филмских и позоришних улога, Глоговац је глумио полицајца Данета, 2010. године у црној комедији 72 дана, сниманој у хрватско-српској копродукцији, а потом и у филму Бели, бели свет (2010) у улози Златана. У периоду од 20102011. године глумио је у босанскохерцеговачкој хумористичкој ТВ серији Луд, збуњен, нормалан у улози Грдобе. Крајем 2010. појавио се у једној епизоди хрватске хумористичке серије Инструктор, као таксиста.

2011—2018.[уреди]

Почетком 2011. године глумио је саобраћајца у ТВ серији Игра истине, чије снимање је прекинуто након само једне снимљене епизоде. Године 2012. добио је улогу у кратком филму Залет, а исте године и у ТВ серији Војна академија, где се нашао у улози Црног. Исте, 2012. године глумио је и у филмовима Кад сване дан као Малиша и у филму Артиљеро као Злаја.
Године 2013. глумио је у антиратној мелодрами Кругови, у улози Небојше. Филм је освојио велики број награда на домаћим и светским фестивалима, а Глоговац награду за најбољу мушку улогу у филму на Синема сити међународном фестивалу.[22]
У дебитанском филму Косте Ђорђевића С/Кидање (2013), Глоговац је тумачио улогу Бојана, а исте године појавио се и у другој сезони серије Жене са Дедиња, у улози Емила, као и у хрватској серији Stella, у улози Лукаса Гаврана.[23]
У периоду од 20132014, глумио је у серији Драмска трилогија 1941—1945 у улози четничког команданта Драгољуба Михаиловића.[24]
Године 2014. глумио је у француском кратком драма филму Стхорзина у улози Драгана, као и у филму Дечаци из улице Маркса и Енгелса.
Након великог броја улога у филмовима, Глоговац добија улогу у кратком филму Сјене (2014), у улози психијатра др Мартина Папенхајма. Исте, 2014. године добија улогу у омнибусу Једнаки, режисера Дејана Караклајића.
У филму Срђана Кољевића Бранио сам Младу Босну (2014), Глоговац је играо у улози Леа Пфефера, америчког адвоката јеврејског порекла, а 2015. године у истоименој серији, истог лика. Године 2015. у филму Енклава, који обрађује тему положаја Срба који су остали да живе на Косову и Метохији након 1999. године, Глоговац је добио улогу Војислава Арсића, сељака који живи на Косову и Метохији.[25] Глоговац је значајну улогу остварио и у филму Радоша Бајића За краља и отаџбину (2015), где је по други пут у каријери тумачио лик Драгољуба Михаиловића. У Пожаревцу, 2015. године проглашен је Најбољим глумцем 20. Глумачке свечаности Миливоје Живановић, за улогу лекара Адама у представи Разбијени крчаг, Југословенског драмског позоришта.[26]
У остварењу режисера Олега Новковића (2015), у филму Отаџбина, Глоговац је тумачио улогу Болета, успешног бизнисмена, а 2016. године у македонском филму Ослобођење Скопља, био је у улози Србина Душана.
Глоговац је често глумио у страним филмовима, па је тако 2016. године у филму Устав Републике Хрватске тумачио улогу средњошколског професора Вјека Краља, за коју је добио награде Међународног удружења филмских новинара за најбољег глумца, награду Цар Константин на Филсмком фестивалу у Нишу и многе друге.[27] У периоду од 20162018. године, глумио је у криминалистичкој серији Убице мог оца, где је тумачио улогу Јована Деспотовића.[28]
Годину 2017. започиње улогом оца Жике у кратком филму Тихи кутак Христов, а након тога исте године имао је улоге у филмовима Сага о три невина мушкарца као Дамјанов стриц и у хумористичком филму The Books of Knjige — Случајеви правде као Бледи Глобичић Поклопник.
Остварио је улоге и у серији Немањићи — рађање краљевине, чија се премијера очекује 17. фебруара, у улози Вукана Немањића и у филмовима Заспанка за војнике, Апсурдни експеримент и Јужни ветар, где је Глоговац одиграо улогу нарко-боса. Пројекције ових филмова се очекују током јесени 2018. године.[29]
Добио је главну улогу у филму Отац, редитеља Срђана Драгојевића, чије снимање је било планирано на пролеће 2018. године.[30]

Филмографија[уреди]

У каријери је играо у 43 филмске и телевизијске улоге, 19 телевизијских серија и у 5 кратких филмова. Остварио је допринос и у документарном филму Филм о филму 'Муње!', где је причао о својој улози полицајца и уопштено о филму, 2001. године. Године 2009. позајмљивао је глас у документарном филму Довиђења, како сте?, а 2016. године појавио се и у документарном филму Једначина са једном непознатом. Године 2017. појавио се у реклами за Нектар пиво.
Више пута је одбијао улоге у страним филмовима, онима које је сматрао пропагандим по српски народ.[5][31]

1980 ▼ 1990 ▼ 2000 ▼ 2010 ▼ Укупно
Дугометражни филм 0 6 12 20 38
ТВ филм 0 3 2 0 5
ТВ серија 1 1 6 10 18
ТВ мини серија 0 0 0 1 1
ТВ кратки филм 0 0 0 0 0
Кратки филм 0 1 1 3 5
Укупно 1 11 21 34 67
Филмографија глумца Небојше Глоговца
Год. Назив Улога
1980.-те
1987. Бољи живот Бобин школски друг
1990.-те
1993. Рај Милошев пријатељ Биримић
1994. Вуковар, једна прича Фадил
1995. Убиство с предумишљајем Богдан Билогорац
1997. До коске Симке
1997. Покондирена тиква Јован
1998. Спаситељ Верин брат
1998. Буре барута таксиста
1998—2001. Породично благо Златко Гавриловић
1998. Хотел Београд
1999. Рањена земља Марко
2000.-те
2000. Небеска удица Каја
2001. Нормални људи Тома
2001. Муње! пандур
2001. Бумеранг Мики
2002. Класа 2002 Небојша
2002. Т. Т. Синдром Ваки
2002. Држава мртвих Горазд Крањц
2004. Кад порастем бићу Кенгур Живац, таксиста
2004. Лифт официр Првослав Гајин
2005. Кошаркаши Жаре
2005. Свадба ташта
2006. Оптимисти Др Мило Петровић
2006. Сутра ујутру Маре
2007. Клопка Младен
2007. Хадерсфилд Иван
2008. Вратиће се роде Вулин
2008. Мој ујак ујак
2008. Кнежевина Србија кнез Михаило Обреновић
2008—2011. Мој рођак са села отац Милутин
2009. Кењац Боро
2009. Технотајз: Едит и ја Еди (глас)
2010.-те
2010. Луд, збуњен, нормалан Грдоба
2010. Жена са сломљеним носем Гаврило
2010. 72 дана Дане
2010. Бели, бели свет Златан
2010. Инструктор таксиста
2011. Игра истине саобраћајац
2012. Залет
2012—2014 Војна академија (ТВ серија) црни
2012. Кад сване дан Малиша
2013. Артиљеро Злаја
2013. С/Кидање Бојан
2013. Жене са Дедиња Емил
2013. Stella Лукас Гавран
2013—2014 Равна Гора (ТВ серија) Драгољуб Дража Михаиловић
2013. Кругови Небојша
2014. Бранио сам Младу Босну Лео Пфефер
2014. Једнаки (сегмент Милан)
2014. Сјене др. Мартин Папенхајм
2014. Дечаци из улице Маркса и Енгелса тата
2014. Стхорзина Драган
2015. За краља и отаџбину Драгољуб Дража Михаиловић
2015. Отаџбина Боле
2015. Енклава Војислав Арсић
2015. Бранио сам Младу Босну (ТВ серија) Лео Пфефер
2016. Устав Републике Хрватске Вјеко Краљ
2016. Ослобођење Скопља Душан
2016—2018. Убице мог оца Јован
2017. Немањићи - рађање краљевине Вукан Немањић
2017. Сага о три невина мушкарца Дамјанов стриц
2017. Тихи кутак Христов отац Жика
2017. The Books of Knjige - Случајеви правде Бледи Глобичић Поклопник
2018. Апсурдни експеримент
2018. Пет мајстор Цветко
2018. Заспанка за војнике
2018. Јужни ветар криминалац Голуб

Смрт[уреди]

Преминуо је, после кратке и једномесечне борбе са раком плућа, у Клиничком центру Србије у Београду 9. фебруара 2018. године у 49. години живота.[32][33] Комеморација поводом смрти одржана је 12. фебруара 2018. године у Југословенском драмском позоришту. Сахрани је присуствовало више хиљада људи, а од колеге и пријатеља опростили су се Емир Кустурица, Драган Бјелогрлић, Наташа Нинковић, Дејан Бодирога, Сергеј Трифуновић, Војин Ћетковић, Слобода Мићаловић и многи други[34].
Сахрањен је истог дана у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[35][36][37]

Рекли су о Глоговцу[уреди]

„Био је миран, мудар и крајње једноставан и истовремено компликован човек. То га је и чинило великим глумцем Рајко Грлић, хрватски режисер.[38]

„Био си један од хероја моје младости. Продавао сам твоје форе из филмова, питао се како си тако хладан као шприцер, а опет свима потребан Вукашин Марковић, глумац и музичар.[39]

„Имао је непоновљиве трансформације, деликатан приступ сваком лику, а у јавности био чист и достојанствен Милан Влајчић, књижевни и филмски критичар.[40]

„Откада сам га гледама у филму Убиство с предумишљајем, знала сам да се појавио велики глумац. Све оно што ће урадити касније на филму, у позоришту и на телевизији сврстало га је у великог европског глумца Милена Дравић, српска глумица.[41]

„Живо се сећам енергије, једноставности и убедљивости када је још био почетник. Мало је глумаца који су тако брзо и са таквом убедљивошћу постали звезде, у позоришту и на филму Егон Савин, српски позоришни редитељ.[41]

„Отишао је један од највећих у историји српског глумишта. Отишао је највећи глумац средње генерације целог региона. Отишао је добар човек, добар пријатељ и добар даса Драган Бјелогрлић, српски глумац, сценариста, режисер и продуцент.[42]

„Све уме. Све разуме. Плени. Велики и јак к'о планина. Луд. Недостижан. Имали смо част и срећу да живимо у његово време и да се хранимо њеоговом душом Љубомир Бандовић, српски глумац.[43]

„Био је најталентованији глумац који се у последње три деценије појавио на балканским просторима. Диван човек, једноставан, скроман, као што су и сви уметнички великани Горан Паскаљевић, српски редитељ, сценариста и продуцент[44]

„Небојша Глоговац је очаравао силином свог талента и несумњиво је био један од најбољих глумаца у Европи. Присуство Глоговца у нашим животима био је велики добитак за све нас Воја Брајовић, српски глумац.[45]

„Био је аутентичан и велики таленат. Имао је снажну личност, карактеристичну енергију, то га је највише одликовало. То је оно што га је по мени увек издвајало од других Ана Софреновић, српска глумица.[46]

Награде и признања[уреди]

По њему је назван Центар за културу у Панчеву.[47]

Филмске награде[уреди]

Позоришне награде[уреди]

Позоришне улоге[уреди]

У Југословенском драмском позоришту, чији је био члан од 1996. године, одиграо је низ запажених улога, за које је добио многобројне награде.[63] Током студирања на Факултету драмских уметности у Београду, добио је стипендију од Југословенског драмског позоришта и велики број престижних награда за одигране улоге. Током каријере у позоришту играо је са подједнаким успехом класичне и савремене репертоаре, као и генерацијске улоге у представама које су обележиле једно доба. Сарађивао је са једним од најзначајнијих позоришних редитеља на Балкану, као што су Дејан Мијач, Слободан Унковски, Егон Савин, Душан Јовановић, Александар Поповски и многи други.[64]
Његова прва улога у позоришту била је у представи Велика пљачка, у режији Дејана Мијача. Последња улога и последња одиграна представа у Југословенском драмском позоришту била је Хамлет, 13. децембра 2017. године.[59][64]

  • Велика пљачка
  • Парабелум
  • Тамна је ноћ
  • Јеротије Пантић (Сумњиво лице), 9. април 2012.
  • Иван (Хадерсфилд), 26. фебруар 2005.
  • Гадни (Шине), 25. новембар 2002.
  • Жак (Како вам драго), 20. новембар 2009.
  • К. (Замак), 9. мај 2008.
  • Луталица (Барбело, о псима и деци) , 4. децембар 2007.
  • Васка Пепел (На дну), 3. март 2007.
  • Шарл Варлам Лагранж (Молијер - још један живот), 24. октобар 2003.
  • Дан (Ближе), 16. фебруар 1999.
  • Андреја (Буре барута), 18. март 1995.
  • Троил (Троил и Кресида), 3. децембар 1994/ 5. август 1995.
  • Еден фон Хорват (Италијанска ноћ), 27. новембар 2004.
  • Пуковник Весовић (Пијана ноћ 1918.)
  • Сабља Димискија
  • Симеон Њаго (Златно руно)
  • Дима (Полонеза Огињског)
  • Владимир (У потпалубљу), 7. мај 1996.
  • Млади Сиријац, Волтер Гренџерс, Рос, Јудејац, Назарећанин (Салома), 28. мај 1997.
  • Симо (Рођаци из најбољих дана), 27. јануар 1994.
  • Сердар Нико Ђуров (Лажни цар Шћепан Мали), 24. јул/30. септембар 1993.
  • Адам (Разбијени крчаг), 13. фебруар 2015.
  • Тиресија (Метаморфозе), 9. јун 2010.
  • Хамлет (Хамлет), 17. септембар 2016.

Референце[уреди]

  1. „Nebojša, Lobanja, Glogovac. Ostao je isti dečak koji veruje u pravdu i ljubav i nije se stideo da to i kaže”. blic.zena.rs. Приступљено 9. 2. 2018. 
  2. 2,0 2,1 „Преминуо Небојша Глоговац”. n1info.com. Приступљено 9. 2. 2018. 
  3. 3,0 3,1 „Biografije poznatih Hercegovaca: Nebojša Glogovac”. hercegovinapromo.com. Приступљено 15. 3. 2016. 
  4. „Nebojša Glogovac: brijunske noći srpske glumačke zvijezde”. nacional.hr. Приступљено 17. 8. 2010. 
  5. 5,0 5,1 „Nebojša Glogovac: Sinove učim da ne budu ranjivi”. glossy.espreso.rs. Приступљено 14. 12. 2009. 
  6. „Nebojša Glogovac – Velika čast”. ФК Црвена звезда. Приступљено 25. 2. 2012. 
  7. „Nebojša Glogovac je cio život pomagao drugima, a ovo malo ko zna”. cdm.me. Приступљено 16. 2. 2018. 
  8. 8,0 8,1 „Bolest je bila jača: Preminuo glumac Nebojša Glogovac”. express.hr. Приступљено 9. 2. 2018. 
  9. „Заспао је српски Хамлет („Политика”, 9. фебруар 2018)”. Приступљено 10. 2. 2018. 
  10. „Преминуо Небојша Глоговац (Б92, 9. фебруар 2018)”. Приступљено 10. 2. 2018. 
  11. „Небојша Глоговац почиваће поред Манде („Вечерње новости”, 9. фебруар 2018)”. Приступљено 10. 2. 2018. 
  12. „U Pančevu Centar za kulturu "Nebojša Glogovac". Радио телевизија Србије. Приступљено 14. 2. 2018. 
  13. 13,0 13,1 „Nebojša Glogovac, biografija”. biografija.org. Приступљено 27. 11. 2017. 
  14. „Cveće na motoru Nebojše Glogovca”. mondo. Приступљено 10. 2. 2018. 
  15. „Potresne reči Vojina Ćetkovića na komemoraciji njegovom kumu Nebojši Glogovcu”. kurir.rs. Приступљено 12. 2. 2018. 
  16. „Nebojša Glogovac: Slava mi nikad nije bila u glavi”. vreme.co.rs. Приступљено 23. 04. 2008. 
  17. „Awards for Kad porastem bicu Kengur”. IMDb. Pristupljeno 30. 11. 2009.  (енглески)
  18. „Filmu "Klopka" glavne nagrade u Milanu i Liježu”. Блиц. Приступљено 23. 04. 2008. 
  19. „Premijera filma "Technotise - Edit i ja". Vesti.rs. 26. 9. 2009. Приступљено 18. 3. 2013. 
  20. „Giljermo Arijaga otvara „Cinema City. Blic.rs. Приступљено 18. 3. 2013. 
  21. „Nebojša Glogovac: Dani slavlja i velikih priznanja”. zena.blic.rs. Приступљено 26. 04. 2017. 
  22. „Кругови најбољи филм на 6. Синема ситију”. novosti.rs. Приступљено 12. 9. 2013. 
  23. „Nebojša Glogovac u „Ženama sa Dedinja. Блиц. Приступљено 5. 05. 2012. 
  24. „Glumac Nebojša Glogovac - biografija”. sinemanija.com/. Приступљено 17. 7. 2015. 
  25. „Glogovac u filmu "Enklava": Zaintrigirala me je dečija strana priče”. telegraf.rs. Приступљено 2. 3. 2015. 
  26. „Glogovcu Milivoje Živanović”. seecult.org. Приступљено 7. 04. 2015. 
  27. „Glogovac dobio nagradu za „Ustav Republike Hrvatske. rs.n1info.com. Приступљено 12. 04. 2016. 
  28. „Додељене награде 52. филмских сусрета у Нишу”. b92.net. Приступљено 31. 8. 2017. 
  29. „Kada ćemo gledati poslednje Nebojšine filmove”. mondo.rs. Приступљено 11. 2. 2018. 
  30. „Golubovićev "Otac" snima se na proleće”. mondo.rs. Приступљено 7. 2. 2018. 
  31. „Како сам прихватио Дражу, а одбио Анџелину”. Политика. Приступљено 20. 11. 2013. 
  32. „Dijagnostikovali mu rak pluća, krenuo je da prima terapiju, a oglasili su se i lekari”. espreso.rs. Приступљено 30. 01. 2018. 
  33. „Preminuo glumac Nebojša Glogovac”. Блиц. Приступљено 9. 2. 2018. 
  34. „SAHRANJEN NEBOJŠA GLOGOVAC! Supruga neutešna, sinovi nosili krst!”. espreso.rs. Приступљено 12. 2. 2018. 
  35. „SAHRANJEN NEBOJŠA GLOGOVAC Hiljade ispratile velikog glumca na večni počinak, među njima veliki broj javnih ličnosti”. Блиц. Приступљено 12. 2. 2018. 
  36. „Опроштај од великог глумца, недостижног хероја истине („Политика”, 12. фебруар 2018)”. Приступљено 12. 2. 2018. 
  37. „Отишао је млађи него икад („Политика”, 12. фебруар 2018)”. Приступљено 12. 2. 2018. 
  38. „AUTORSKI TEKST RAJKA GRLIĆA o "Nebojši Glogovcu”. Блиц. Приступљено 13. 2. 2018. 
  39. „MOJ STARIJI BRAT! Beban uputio reči TUGE preminulom Glogovcu: Sedim, PLAČEM I SMEJEM SE...”. srbijadanas.com. Приступљено 9. 2. 2018. 
  40. „LAKU NOĆ, DOBRI PRINČE - Vlajčić o Glogovcu”. Блиц. Приступљено 11. 2. 2018. 
  41. 41,0 41,1 „Milena Dravić o Nebojši Glogovcu: Čudesna je bila harizma našeg Glogija”. Блиц. Приступљено 13. 2. 2018. 
  42. „Bjelogrlić se emotivnom porukom oprostio od Glogovca”. alo.rs. Приступљено 11. 2. 2018. 
  43. „"VELIKI I JAK, NEDOSTIŽAN" Ljubomir Bandović se oprostio od Glogovca”. Блиц. Приступљено 10. 2. 2018. 
  44. „PUBLIKA I KOLEGE O NEBOJŠI GLOGOVCU: Učio nas je poštenju, hrabrosti i životu”. Вечерње новости. Приступљено 10. 2. 2018. 
  45. „Реаговања на вест о смрти Небојше Глоговца”. Радио телевизија Србије. Приступљено 9. 2. 2018. 
  46. „Ana Sofrenović o Glogovcu: Autentičan talenat, snažna ličnost i karaktena energija”. helomagazin.rs. Приступљено 10. 2. 2018. 
  47. „Панчевачки Центар за културу добија назив по Небојши Глоговцу („Политика”, 13. фебруар 2018)”. Приступљено 15. 4. 2017. 
  48. „Небојши Глоговцу награда у Минску”. Радио-телевизија Војводине. Приступљено 26. 11. 2007. 
  49. 49,0 49,1 „Filmu "Klopka" nagrade u Milanu i Liježu”. mondo.rs. Приступљено 23. 4. 2008. 
  50. „Dodeljene Nagrade grada Beograda”. Б92. Приступљено 18. 04. 2008. 
  51. 51,0 51,1 „Sutra ujutru - festivali i nagrade Beograda”. zillionfilm.com. 
  52. „Festival Cinema City 2010.”. cinemacity.org. 
  53. „Oni su laureati nagrade Plamen strasti”. tracara.com. Приступљено 12. 12. 2012. 
  54. „POBEDNICI 6. CINEMA CITY FESTIVALA”. cinemacity.rog. Приступљено 1. 9. 2013. 
  55. „Zlatna antena: Montevideo, vidimo se najbolja serija, Glogovcu nagrada za ulogu Draže!”. Курир. Приступљено 11. 10. 2014. 
  56. „Небојши Глоговцу награда за најбољу мушку главну улогу у филму Устав Републике Хрватске, Пула (Б92, 22. јул 2017)”. Приступљено 15. 4. 2013. 
  57. „Film Ustav Republike Hrvatske - nagrade”. Приступљено 15. 4. 2017. 
  58. „Grand prix Naissa Nebojši Glogovcu”. Приступљено 15. 4. 2017. 
  59. 59,0 59,1 59,2 „Nebojša Glogovac - pozorišna biografija”. Југословенско драмско позориште. Приступљено 9. 2. 2018. 
  60. „Глоговцу награда Бранка и Млађа Веселиновић („Политика“, 26. децембар 2012)”. Приступљено 15. 4. 2013. 
  61. „Nagrade grada Beograda Glogovcu, Ršumoviću, Nemanji Raduloviću”. beta.rs. Приступљено 14. април 2017. 
  62. „Глоговцу награда ЈДП-а за најбоље глумачко остварење”. Радио телевизија Србије. Приступљено 3. 4. 2017. 
  63. Barnic, Milan. „Umetnik - Klub ljubitelja pozorista - pozorista.com”. www.pozorista.com. 
  64. 64,0 64,1 „ODLAZAK NEBOJŠE GLOGOVCA”. Југословенско драмско позориште. Приступљено 9. 2. 2018. 

Спољашње везе[уреди]