Бугарска

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Република Бугарска
Република България  (бугарски)
Крилатица: У слози је снага
(буг. Съединението прави силата)
Химна: Мила домовино
(буг. Мила родино)
Положај Бугарске
Главни град BG Sofia coa.svg Софија
42°41′N 23°19′E / 42.683° СГШ; 23.317° ИГД / 42.683; 23.317Координате: 42°41′N 23°19′E / 42.683° СГШ; 23.317° ИГД / 42.683; 23.317
Службени језик бугарски
Владавина
Председник Румен Радев
Председник Владе Бојко Борисов
Облик државе Унитарна парламентарна република
Историја
Независност
 — Прво бугарско царство 681.
 — Самуилово царство 976.
 — Друго бугарско царство 1185.
 — Кнежевина Бугарска 19. фебруар 1878.
 — Независност (од Османског царства) 22. септембар 1908.
Приступ у ЕУ 1. јануар 2007.
Географија
Површина
 — укупно 110.994 km2(105)
 — вода (%) 0,3
Становништво
 — 2013.[1] 7.245.677(100)
 — густина 65,28 ст./km2
Економија
БДП / ПКМ ≈ 2012
 — укупно $50,806 милијарди(72)
 — по становнику 6.974(76)
ИХР (2011) 0.771(55) — висок
Валута Бугарски лев
 — стоти део валуте ‍100 стотинки‍
 — код валуте BGN
Остале информације
Временска зона UTC +2; лети +3 (ЕЕТ)
Интернет домен.bg
Позивни број +359

Бугарска (буг. България, тр. Bǎlgariya), званично Република Бугарска (буг. Република България, тр. Republika Bǎlgariya), држава је у југоисточној Европи.[2] Граничи се са Румунијом на северу, Србијом и Македонијом на западу, Грчком и Турском на југу и Црним морем на истоку. Са територијом од 110.994 km2 (42.855 sq mi), Бугарска је 16. по реду највећих европских држава.

Организоване преисторијске културе су почеле да се развијају на тренутним бугарским земљиштима током неолита. У антици, овде су живели Трачани, Грци, Персијанци, Келти, Римљани, Готи, Алани и Хуни. Настанак уједињене бугарске државе датира од оснивања Првог бугарског царства 681. године, која је доминирала Балканом и деловала као словенски културни центар током средњег века. Са падом Другог бугарског царства 1396, његове територије су биле под турском влашћу скоро пет векова.

Руско-турски рат је довео до оснивања треће бугарске државе. У наредним годинама она је водила неколико ратова са својим суседима, што је подстакло Бугарску да се удружи са Немачком у оба светска рата. Бугарска је 1946. постала једнопартијска социјалистичка држава као део совјетског Источног блока. У децембру 1989. владајућа Бугарска комунистичка партија је дозволила вишестраначке изборе, чиме је отпочела транзиција бугарске ка парламентарној демократији и тржишној економији.

Популација Бугарске од 7,2 милиона становника претежно је урбанизована и углавном концентрисана у административним центрима својих 28 области. Већина трговачких и културних активности одвија се у главном и највећем граду, Софији. Најразвијенији сектори привреде су тешка индустрија, енергетика и пољопривреда, од којих се сви ослањају на локалним природним ресурсима.

Тренутна политичка структура земље датира усвајањем демократског устава 1991. године. Бугарска је унитарна парламентарна република са високим степеном политичке, административне и економске централизације. Она је чланица Европске уније, НАТО-а и Савета Европе, једна од оснивача Организације за европску безбедност и сарадњу и три пута је била седиште Савета безбедности Организације уједињених нација.

Историја[уреди]

Бугарска је на Балкану имала снажне средњовековне државе — Прво бугарско царство са престоницама у Плиски, Преславу и Охриду (VII-XI в.) и Друго бугарско царство са престоницом Велико Трново у XII-XIV веку. У време Другог царства, бугарски владари били су у рођачким везама и са српским двором. Свети Сава је умро и сахрањен у Трнову, престоници бугарске државе, у припрати цркве Четрдесет мученика. Како је бугарска средњоевековна држава пала под власт Османлија пре српске, дошло је до пресељења учених духовника у Деспотовину (види Константин Филозоф).

Феудално друштво[уреди]

Са јачањем феудалних односа број слободних сељака у Бугарској се смањивао. Пред крај средњег века слободно сељаштво готово је ишчезло. Оно је претворено у зависне сељаке парике. Зависни сељаци давали су федалном господару дио производа и радили на имању господара. Поред натуралних и радних обавеза, паринцима су понекад наметане и новчане обавезе. Властела су се делила на крупно пленемство-велике бољаре и средње ситно племенство-мале бољаре. Велики бољари сачињавали су бољарски савет који је неретко ограничавао власт цара. Значајну улогу у друштву имало је крупно свештенство: патријах, митрополити и епископи. Црква је распродала пространим поседима на којима су радили зависни сељаци.

XVIII и 19. век[уреди]

Национални препород проистекао је код Срба и Бугара из тежњи за ослобођењем од турског ропства, кроз формирање националне идеје на новим, просветитељским основама. Важну улогу су при томе имале идеје о словенској узајамности, које су из дела попут Историје разних словенских народа, најпаче Бугара, Хорвата и Срба Јована Рајића, Стематографије Христифора Жефаровића, утицале и на бугарске препородитеље. Након просветитеља, националне барјаке су понели романтичари. Када су српски устаници почели да освајају све већу аутономију од Турака, Обреновићи су подржавали на различите начине напоре Бугара за ослобођењем. Велики број бугарских књига и неки часописи су штампани у српским градовима. С друге стране, Бугари су учествовали у акцијама побуне у српским градовима, као нпр. после догађаја на Чукур чесми.

После ослобођења Бугарске и ХХ век[уреди]

Током ратова Турске против Русије и православних држава на Балкану, ослобођена је Бугарска 1878. године, да би потом била призната, најпре на Сан-Стефанском миру, а после ревизије, у суженим границама на Берлинском конгресу. Обостране територијалне претензије према неослобођеним деловима турске империје довеле су до Српско-бугарског рата 1885. године, који је Србија изгубила на Сливници, те Балканских ратова (1912—1913), које је изгубила Бугарска. Немачка и Аустроугарска користе гнев Бугарске који је вукла из Другог балканског рата, да би стала на њихову страну у Првом светском рату. Бугарска, заједно са својим савезницима бива поражена 1918. То је изазвало дубоке фрустрације у бугарском друштву и навело Бугарску да и у Другом светском рату стане на страну Немачке и хитлеровске коалиције. И тада бива поражена 1944., уласком Црвене армије у Бугарску, свргавањем краљевине и успостављањем комунистичког режима. Бугарска ће до краја Хладног рата бити у комунистичком блоку. Након антикомунистичке револуције, у Бугарској наступа болни процес трансформације привреде и грађанске еманципације. Бугарска постаје чланица Европске уније 2007. године.

Географија[уреди]

Bulgarien BG.png
Главна црква Рилског манастира

Положај[уреди]

Државе са којима се Бугарска граничи су: Румунија, Турска, Грчка, Република Македонија и Србија. Површина државе износи 110.993,6 km².

Бугарска се налази на важном прометном правцу који долином реке Марице повезује средњу Европу са Малом Азијом и Блиским истоком.

Прометно значење има и гранична река Дунав којом се извозе пољопривредне сировине, а важна је и за добијање енергије.

Геологија и рељеф[уреди]

Рељефно је Бугарска разнолик простор. Окосницу чини Марица са својом долином (Тракија). То су обрадиве површине на којима, уз маритимне климатске утицаје са Егејског мора, успевају различите културе (дуван, памук, поврће, пиринач, винова лоза, житарице).

Јужније су стари Родопи, богати угљем и обојеним металима. Осим рударства, становништво се овде бави и шумарством и овчарством.

Северно од Марице налази се Стара планина или Балкан која је, супротно називу, младог, терцијарног постанка. У бројним заштићеним котлинама позната је производња ружа и ружиног уља које се користи у козметичкој индустрији.

Између Балкана и Дунава заравњена је Бугарска плоча. На лесним наслагама настало је плодно тло где се уз умерену климу развила разноврсна пољопривредна производња.

У већим су градовима индустријска постројења у којима ради највећи део бугарског становништва. То су Пловдив на Марици, Русе на Дунаву, Варна и Бургас на црноморској обали. Главни град Софија (1.2 мил. ст.) смештен је на прометном правцу који из средње Европе води на Блиски исток

Воде[уреди]

Флора и фауна[уреди]

Клима[уреди]

Клима, као и природа Бугарске, прилично је разноврсна. Климатске услове сваког региона одређује јединственост његовог пејзажа. Дакле, зими је континентална клима са ниским температурама и тешким снежним падавинама, а лети медитеранска, која обезбеђује топло време током летњих месеци.

Клима Софије (NIMH−BAS), нормали 1981—2010, есктреми 1941—данас
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 19
(66)
23
(73)
27,5
(81,5)
31
(88)
34
(93)
38
(100)
41
(106)
39,4
(102,9)
36,1
(97)
33,9
(93)
25,5
(77,9)
23
(73)
41
(106)
Максимум, °C (°F) 3,4
(38,1)
5,6
(42,1)
10,6
(51,1)
16,2
(61,2)
21,1
(70)
24,7
(76,5)
27,3
(81,1)
27,5
(81,5)
22,9
(73,2)
17,1
(62,8)
9,7
(49,5)
4,3
(39,7)
15,9
(60,6)
Просек, °C (°F) −0,5
(31,1)
1,1
(34)
5,4
(41,7)
10,6
(51,1)
15,4
(59,7)
18,9
(66)
21,2
(70,2)
21
(70)
16,5
(61,7)
11,3
(52,3)
5,1
(41,2)
0,7
(33,3)
10,6
(51,1)
Минимум, °C (°F) −3,9
(25)
−2,9
(26,8)
0,8
(33,4)
5,4
(41,7)
9,8
(49,6)
13,2
(55,8)
15,1
(59,2)
14,9
(58,8)
11
(52)
6,6
(43,9)
1,4
(34,5)
−2,4
(27,7)
5,8
(42,4)
Апсолутни минимум, °C (°F) −28,3
(−18,9)
−25
(−13)
−16,1
(3)
−6
(21)
−2,2
(28)
1,4
(34,5)
2
(36)
3,5
(38,3)
−2
(28)
−6
(21)
−15,3
(4,5)
−21,1
(−6)
−28,3
(−18,9)
Количина падавина, mm (in) 33,2
(1,307)
31,5
(1,24)
38,1
(1,5)
50,7
(1,996)
67
(2,64)
75,4
(2,969)
52,6
(2,071)
57,6
(2,268)
45,7
(1,799)
45
(1,77)
43,3
(1,705)
41,7
(1,642)
581,8
(22,907)
Количина снега, cm (in) 24,3
(9,57)
19
(7,5)
14,7
(5,79)
2,7
(1,06)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
1,9
(0,75)
10,4
(4,09)
24
(9,4)
97
(38,16)
Дани са падавинама 9 10 10 12 13 12 10 9 7 11 10 12 125
Дани са снегом 7,2 6,2 5,7 1,4 0 0 0 0 0 0,8 3 7 31,3
Сунчани сати — месечни просек 87,8 114,3 159,6 182,2 229,6 257,7 302,1 288,3 220,1 163,6 105,5 66,1 2.176,9
Извор #2: slimatedata.eu (дани са преципитацијом)[3] и Stringmeteo.com/Freemeteo.bg/NOAA (екстреми)[4][5][6][7][8][9] [тражи се извор]}}-->

Административна подела[уреди]

Од 1999. године Бугарска је подељена на 28 провинција или области. Пре тога је била подељена на 9 области, још од 1987. године. Области су добиле име по главном и највећем граду у тој области. Тих 28 области су:

Становништво[уреди]

Златоград

Према попису становништва из 2001. Бугарска је имала 7.932.984 становника. Број становника се смањује због негативног природног прираштаја и исељавања, тако да је Бугарска пре 26 година, 1975. имала већи број житеља (8.729.666 према попису).

Према вероисповести већина су православне вере.

Етнички састав је био следећи: Бугари 83,9 %, Турци 9,4 %, Роми 4,7 % и други (Руса, Јермена и Власа[11]).

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Бугарске су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе:[12]

Највећи градови[уреди]

 

Извор: Попис 2011.
Град Територија Популација
Софија
Софија
Пловдив
Пловдив
1. Софија Софија-престоница 1.204.685 Варна
Варна
Бургас
Бургас
2. Пловдив Пловдив 338.153
3. Варна Варна 334.870
4. Бургас Бургас 200.271
5. Русе Русе 149.642
6. Стара Загора Стара Загора 138.272
7. Плевен Плевен 106.954
8. Сливен Сливен 91.620
9. Добрич Добрич 91.030
10. Шумен Шумен 80.855


Привреда[уреди]

Пољопривреда[уреди]

У долинама Карлова, Калофера, Сопота и Казанлака налазе се простране ратарске површине засађене ружама. Из цветова тих ружа добија се ружино уље.

Туризам[уреди]

Златни Пјасци у близини бугарске луке Варне спадају међу највећа туристичка средишта на Црном мору.

Култура[уреди]

Позориште и филм[уреди]

Зачеци бугарског позоришног живота датирају од средине 19. века у облику аматерских представа у школама и читаоницама. Оснивају се друштва љубитеља позоришне уметности за која пишу комаде Сава И. Доброплодни, Добри Војников и Васил Друмев. Након 1878. године та друштва прерастају у професионалне позоришне групе. У Пловдиву се 1881. оснива Међународно позориште Луксембург (буг. Международен театър Люксембург) у којем се дају представе под управом Стефана Попова,[13] а наступају и грчке и јерменске дружине из Цариграда.[14] У Софији се 1888. године од стране пловдивских уметника подиже Позориште „Основа“ (буг. Театър „Основа“) у којем се дају драмске и музичке представе.[15] Указом кнеза Фердинанда у Софији је 1907. године отворено Бугарско народно позориште (буг. Български народен театър) које данас представља најстарије сачувано здање бугарске позоришне уметности.[16][17] Након Другог светског рата Софија добија још два позоришта: Позориште народа (буг. Театър на народ) и Позориште комедије (буг. Театър комедия) а градска позоришта имају: Пловдив, Русе, Варна, Видин, Плевен и Бургас. Основано је и државно путујуће позориште Театро Рома које изводи представе на ромском језику. Међу позоришним редитељима издвајају се: Вили Цанков, Леон Даниел, Методи Андонов.[14]

Прва јавна филмска пројеција у Бугарској одржана је 11. децембра 1896. године од стране професора Мелинсона у просторијама хотела Македонија у Софији.[18] Страни филмови се редовно приказују од 1897,[19] а 1908. године је отворен први велики биоскоп.[20] Први дугометражни филм Бугарин је галантан снимљен је 1915. године у режији Васила Гендова.[21] Поред Гендова, међу пионирима бугарског филма су и Борис Грежов, Васил Бакарџиев, Петар Стојчев и Александар Вазов.[20]

Од 1948. године, филмска индустрија је национализована зарад ширења нове идеологије.[19] За време совјетске ере, између 1945. и 1990, већина прича из бугарских филмова тицала се друштвених драма које су имале везе са измештањем села у градове, егзистенцијализмом и романтиком. Ово је такође био период развоја анимираног филма.[20] Међу филмовима који су остварили завидан међународни успех налазе се Привезани балон (1967) Бинке Жељазкове, Козји рог (1972) Методи Андонова, Предност (1977) Георгија Ђулгерова, Свачија љубав (1979) Борислава Шаралиева, Кожне ципеле незнаног јунака (1979) Рангела Валчанова, Све за љубав (1986) Николаја Волева и Понедељак ујутро (1988) Ирине Акташеве и Христа Пискова.[21]

Кухиња[уреди]

Бугарску кухињу одређује њено богато и добро очувано културно наслеђе[22] на које су пресудно утицале словенска, грчка и турска култура.[23] Бугарска гастрономија је изванредно разнолика, захваљујући релативно топлој клими и разноврсној географији Бугарске, која омогућава изузетно повољне услове за узгој различитог свежег поврћа, биљака и воћа.

Традиција бугарске кухиње, настала кроз генерације је сачувала неке посебне одлике у начинима кувања, са употребом доста свежих производа и јединствених зачина – већином припремљених или издвојених из биља са значајним лековитим својствима. Чорба од сочива је бугарски традиционални специјалитет, као и баница, односно пита са сиром.[22] Јогурт је основни млечни производ који се служи уз скоро сва јела у Бугарској. Чорба од шкембића (буг. шкембе чорба) се често припрема у Бугарској, те разноврсни аспици посути сиром као и димљена кобасица луканка. Шопска салата, љутеница, сирење и козунак представљају посебне карактеристике бугарске кухиње. Месо, поготово свињско и јагњеће је значајна намирница за припрему бројних бугарских јела. Ћуфте (буг. кюфте) и ћевапи (буг. кебапче) су најпознатији месни производи у Бугарској, који се припремају од млевеног свињског и јунећег меса, уз додатак зачина.[22]

Вино је одувек произвођено и конзумирано у Бугарској. Трачани, најстарији народ на овим просторима су били најпознатији произвођачи вина у античком периоду.[22] Бугарска извози вина широм света и до 1989. године је била други извозник у свету по количини флашираног вина.[24][25] У Бугарској је 2016. године произведено 128 милиона литара вина, од чега је 62 милиона извезено углавном у Пољску, Румунију и Русију.[26] Међу најпознатијим сортама локалних вина су димјат, мавруд, црвени мискет, руен, рубин, мелник 55, широка мелнишка лоза, памид. Поред вина, најпопуларнија алкохолна пића су ракија, мастика и ментовка.[22]

Спорт[уреди]

Бугарска је била једна од 14 држава на првим Олимпијским играма модерног доба 1896, на којим је представљао швајцарски гимнастичар Шарл Шампо.[27] Од тада су бугарски спортисти освојили 52 златне, 89 сребрне и 83 бронзане медаље[28] и налазе се на четрдесетом месту по броју освојених медаља на свим Олимпијским играма. Традиционално, Бугарска је веома успешна у дизању тегова, а најзаслужнији за то је дизач и тренер Иван Абаџиев под чијим вођством су се обарали бројни рекорди и освајала различита првенства.[29] Остали значајнији спортови у Бугарској су рвање, бокс, гимнастика, одбојка и тенис.[29] Стефка Костадинова и даље држи светски рекорд у скоку у вис с прескочених 2,09 m које је прескочила на Светском првенству 1987. у Риму.[30] Григор Димитров је први бугарски тенисер који се пробио међу првих десет на АТП листи.[31]

Најпопуларнији спорт је фудбал.[29] Највећи успех фудбалска репрезентација Бугарске је остварила на СП 1994. освојивши четврто место, док је најбољи стрелац првенства био Христо Стоичков који је и најбољи бугарски фудбалер свих времена.[32] Најтрофејнији тимови у земљи су дугогодишњи ривали ЦСКА и Левски.[33] ФК Лудогорец је постигао изузетан успех тако што је за само девет година од најнижег степена такмичења стигао до групне фазе Лиге шампиона 2014/15.[34] У 2018. се налазио на 39. месту и представља најбоље позиционирани бугарски клуб на УЕФА ранг листи.[35]

Галерија слика[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Национална агенција за статистику
  2. ^ United Nations Statistics Division — Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ Summerweb. „Climate Sofia – Sofia (city)”. climatedata.eu. 
  4. ^ stringmeteo
  5. ^ „Climatebase.ru – Sofia Observ, Bulgaria”. climatebase.ru. 
  6. ^ Station name: Sofia
  7. ^ stringmeteo
  8. ^ „Weather Sofia – Monthly Weather History- freemeteo.bg”. freemeteo.bg. 
  9. ^ „Weather Sofia – Monthly Weather History- freemeteo.bg”. freemeteo.bg. 
  10. ^ Николов, Иван. „Век. месечен архив Бг”. stringmeteo.com. 
  11. ^ Етнички састав становништва Републике Бугарске према попису 2011. године — Бугарски завод за статистику, Приступљено 17. 4. 2013.
  12. ^ Bulgaria — Atlas of Genetic Genealogy
  13. ^ „Пловдивско драмско позориште - Историја”. Приступљено 27. 10. 2018.  (на језику: бугарски)
  14. 14,0 14,1 „Бугарско позориште”. Приступљено 27. 10. 2018.  (на језику: хрватски)
  15. ^ „Прво професионално позориште у Бугарској”. Приступљено 27. 10. 2018.  (на језику: бугарски)
  16. ^ „Народно позориште Иван Вазов - Историјат”. Приступљено 27. 10. 2018.  (на језику: бугарски)
  17. ^ „Водич кроз Софију - Народно позориште Иван Вазов”. Приступљено 27. 10. 2018.  (на језику: енглески)
  18. ^ „Прва филмска пројекција у Бугарској”. Приступљено 27. 10. 2018.  (на језику: бугарски)
  19. 19,0 19,1 „Бугарски филм”. Приступљено 27. 10. 2018.  (на језику: хрватски)
  20. 20,0 20,1 20,2 „Бугарска кинематографија”. Приступљено 27. 10. 2018.  (на језику: српски)
  21. 21,0 21,1 „Сребрењак са ликом филма”. Политика. Приступљено 28. 10. 2018.  (на језику: српски)
  22. 22,0 22,1 22,2 22,3 22,4 „Бугарска кухиња - гастрономија Бугарске”. Приступљено 26. 10. 2018.  (на језику: српски)
  23. ^ Албала, Кен (2011). Енциклопедија светских култура хране. ABC-CLIO. стр. 61, 62. ISBN 978-0-313-37626-9.  (на језику: енглески)
  24. ^ Брус-Гардин, Том (07. 02. 2012). „Бугарско вино поново у свету”. Новините. Приступљено 26. 10. 2018.  (на језику: енглески)
  25. ^ „Бугарска на 22. месту у свету по производњи вина”. Новините. 21. 10. 2016.  (на језику: енглески)
  26. ^ Михајлов, Ивајло (14. 02. 2017). „Бугарска производња вина 2016. године”. SEE News.  (на језику: енглески)
  27. ^ „Летње олимпијске игре 1896. године у Атини”. Бугарски олимпијски комитет. Архивирано из оригинала на датум 28. 09. 2011. Приступљено 25. 10. 2018.  (на језику: енглески)
  28. ^ „Бугарска”. Међународни олимпијски комитет. Приступљено 25. 10. 2018.  (на језику: енглески)
  29. 29,0 29,1 29,2 Бел, Џон Д. „Бугарска - спорт и рекреација”. Енциклопедија Британика. Приступљено 25. 10. 2018.  (на језику: енглески)
  30. ^ „Светски рекорд за жене у скоку у вис”. Гинисова књига рекорда. Приступљено 25. 10. 2018.  (на језику: енглески)
  31. ^ Бадел, Џејмс (07. 07. 2014). „Димитров званично међу првих десет на АТП листи”. АТП. Приступљено 25. 10. 2018.  (на језику: енглески)
  32. ^ „Христо Стоичков - амбасадор бугарске лиге”. Фудбалом против глади. Архивирано из оригинала на датум 06. 11. 2011. Приступљено 25. 10. 2018.  (на језику: енглески)
  33. ^ „Левски и ЦСКА постигли убедљиве победе пред „вечити дерби. Новините. 01. 04. 2007. Приступљено 25. 10. 2018.  (на језику: енглески)
  34. ^ Ејмс, Ник (16. 09. 2014). „Храбар Лудогорец до групне газе Лиге шампиона”. ESPN. Приступљено 25. 10. 2018.  (на језику: енглески)
  35. ^ „Коефицијент клубова”. УЕФА. Приступљено 25. 10. 2018.  (на језику: енглески)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]